Историја

Општина Језеро основана одлуком Народне скупштине Републике Српске у јуну мјесецу 1996. године, иако је историја насеља много дужа.

На ушћу ријеке Пливе у Пливско језеро формирано је насеље у праисторији о чему свједочи остаци градине и тврђаве на бријегу Ваган испод брда Отомаљ. Према предању илирска краљица Теута (231-228 п.н.е) прокопала је канал тако да је тврђава остала на ади на којој се и данас налази већи дио насеља. У антици овај простор насељава илирско племе Мезеји.
На, римској путној карти свијета Појтингеровој табли (Tabula Peutingeriana) налази се уцртaна путна станица Indenea.
Трагове рударства налазимо у дистрикту Мајдан - Сињаково, рудник бакра и жељезне руде који су експлоатисани од Римљана до данашњих дана. Долином ријеке Пливе пролазио је крак римске путне цесте од Salone (Сплит) до Servitiuma (Градишка) правцем Купрес – Јањ – Шипово – Језеро на Пливи, према Leusabi садашњи Мркоњић Град.
У средњевјековном босанском краљевству овај простор припада жупи Лука, земља Доњи Краји. На лијевој обали ријеке Пливе, под бријегом Вагањ/Ваган налазило се градско утврђење, а испод насеље Језеро, у статусу града поред којег је пролазио ткз. ,,соларски пут“. Босанска краљица Катарина Косача Котроманић је у Језеру подигла цркву светог Јурја (Ђурђа).
Падом босанског краљевства 1463. насеље Језерски град улази у састав Јајачке бановине око којег се воде одсудне битке за спас Европе. Под градом се налазио фрањевачки самостан 1492. који је порушен од Османлија након пада 1528.
Насеље са тврђавом на ади први пут се спомиње 1660. под називом Gölhissar (Ђол-Хисар – Језерски град, Језерски дворац, Ружин град, Дворац ружа). Тврђава ће бити напуштена прије 1833. и о њој не постоје сачувани трагови осим путописа из 17 и 19. вијека.
Од 1528-1580. Језеро улази у састав Клишког санџака. Развија се у насеље трговачког типа као мјесто одмора на путу према Панонији о чеми свједочи први забиљежено хан за смјештај и одмор путника из 1644. Од 1667. до друге половине 19. вијека насеље има статус судске власти. Припадало је кључкој капетанији од 18. вијека.
Језеро се први пут спомиње у путопису Евлије Челебије 1660. и у путописима 19. и 20. вијека као омиљено излетничко мјесто путника тога времена који га пореде са Кашмиром и Венецијом.
На топографским картама од XV до XIX вијека насеље је уписано под именом Lestro, Iesero, Lesero, Lessero, Iessere.
У путопису Ивана К. Сакцинског 1850. пише да се насеље зове град ,,Биело Језеро“, а мјесто ,,босанском Венециом“.
Језеро се спомиње 1878. као мјесто отпора аустријској окупацији за чије ће управе бити политичка испостава у статусу сеоске општине, припадајући котару Јајце, травничком округу.
Већи значај добија изградњом пруге уског колосијека Ота Штајнбаса 1913. као транзитна и претоварна станица. Ова пруга ће одиграти кључну улогу у II свјетском рату. Укинута је 1970. као нерентабилна пруга уског колосијека.
За вријеме Краљевине Југославије Језеро је у саставу Врбаске бановине, травнички округ, срез Јајце, сеоска општина Језеро-Присоје.
У периоду послије II свјетског рата Језеро је мјесна заједница општине Јајце.